Ediciones Inéditas – Los Angeles
Ova fotografija kačketa kruži internetom kao kontrapunkt sada već [bivšem] predsedniku Donaldu Trampu i kačketu koji je on učinio poznatim. On služi kao vizuelni podsetnik da je veliki deo teritorije SAD nekada bio meksička nacionalna teritorija. Čikanx čin deturnamenta.[1] Doduše, čin deturnamenta kojemu nedostaje kritička analiza meksičke istorije. Naime, da značajni deo nacionalističkog žara čikanx pokreta proizilazi iz gubitka meksičke teritorije u rasističkoj agresiji od strane SAD-a. Ona je za ishod imala Sporazum iz Gvadalupe Hidalga 1848., kojim je SAD-u „predata“ teritorija danas poznata kao Kalifornija, i velika oblast koja, ugrubo, obuhvata polovinu Novog Meksika, najveći deo Arizone, Nevade, Jute i delove Vajominga i Kolorada.
Prošle godine su dvojica umetnika odlučila da obeleže severnu granicu Meksika iz 1821. postavljanjem obeliska koji leže duboko unutar trenutnih granica SAD-a. Danas taj istorijski oblik Meksičke republike nazivamo Prvo meksičko carstvo; to carstvo se prostiralo preko velikog dela Centralne Amerike, zahvatajući nacionalnu teritoriju Kostarike. Da su ovi umetnici obeležili južnu granicu Carstva, očiti previd tog projekta bio bi nam vidljiviji. Da, oni tvrde kako žele da prikažu prolaznu prirodu granica, ali nehotično ukazuju na to šta projekat Meksičke republike zapravo predstavlja: ekstrakciju kapitala unutar njenih granica, bez potrebe za agresorskim ratovima (kolonijalizmom); projekat koji preferira klasni rat kroz privatizaciju prirodnih resursa[2] u zajedničkom vlasništvu i ekstrakciju viška vrednosti od svog urođeničkog, crnačkog i mestičkog stanovništva. Nekada je ovaj državni projekat vladao daleko prostranijom teritorijom. Nostalgična slika miroljubive domovine koju čikano ljudi često projektuju na Meksiko počinje da gubi sjaj. Uprkos tome, iz te nostalgije je rođen značajan deo čikano nacionalizma.
¿Aztlán Libre?
Popularizovanje priče o Astlanu kao mitskoj domovini Mešika uglavnom se pripisuje Aluristi, čikano pesniku. Pored toga, on je napisao delo koje će postati glavnim dokumentom čikano nacionalista – El Plan Espiritual de Azltán. Tu nalazimo prve ključne greške čikano nacionalizma:
„Nacionalizam kao ključ za organizaciono prevazilaženje svih religijskih, političkih, klasnih i ekonomskih podela ili granica. Nacionalizam je zajednički sadržalac oko kojeg svi pripadnici la raza mogu da se slože.“
Hic salta, hic Aztlán: nova nacija će se uzdići na teritoriji koja trenutno čini jugozapad/zapad SAD-a u skladu sa pretpostavljenim zaveštanjem predaka, a koje sve Čikano osobe dele preko navodno zajedničkog etničkog nasleđa.[3] Kao antietatistički komunista, ja želim zbacivanje kapitalizma en su totalidad. Kako bi onda čikano antietatističke komunistkinje/anarhistkinje podržale plan koji će nas neizbežno svrstati uz novu nacionalnu buržoaziju? Protivrečnosti su očigledne, i za ishod ne bi imale oslobođenje konkretnih ljudi koji bi činili ovu „čikano naciju“ od najamnog rada ili eksploatacije kao takve. Bila bi to još jedna revolucija odložena u ime nacionalnog suvereniteta. Mada postoje izvesne stvari koje povezuju Čikano osobe uprkos tim „podelama“ i „granicama“ na koje Alurista aludira, upravo te veze slabe komunistički projekat, koji razume da je ideja čikano nacije lažna. Fredi Perlman, u svom zapaljivom eseju Neprestana privlačnost nacionalizma, piše:
„Čitalac će možda pokušati da primeni poznatu definiciju nacije kao uređene teritorije na kojoj žive ljudi koji imaju isti jezik, religiju i običaje ili makar nešto od toga. Ta definicija, jasna, zgodna za upotrebu i statična, ne govori ništa o samoj pojavi, već služi samo tome da je opravda.“
Ovo fabrikovano opravdanje koristi se za omogućavanje projekta kapitalističke eksploatacije. Dalje, ako bismo počeli da analiziramo ovu domovinu koju se čikano nacionalisti nadaju da će povratiti, takođe nailazimo na suštinsku protivrečnost u činjenici da tu navodnu domovinu već hiljadama godina u kontinuitetu naseljava mnoštvo različitih starosedelaca. Da pomenemo neke od njih: Tongva-Gabrijelino, Čumaš, Juman, Komanči, Apači, Navaho i Mohavi.
Dalje, Plan Espiritual de Aztlán saopštava da čikano nacionalisti „proglašavaju nezavisnost [svoje] mestičke nacije“. Ovde vreba opasnost novog oblika ugnjetavanja: još jedna naseljeničko-kolonijalna nacija, ovog puta mestička, ponovo pravi zabran oko starosedelaca. Mada Nacionalne smeđe beretke, kao čikano nacionalistička grupa, tvrde sledeće:
„Udeo evropske krvi u venama naših ljudi je tek kap u vedru, u poređenju sa milionima starosedelaca koji su naseljavali ovu hemisferu. Većina nas ima starosedelačke/domorodačke pretke i ta krv nas vezuje za zemlju i vapi za njom.“[4]
Čudna igra krvne pripadnosti polaže temelje za pretpostavljeno pravo na Astlan. Kim TallBear, antropološkinja sa Univerziteta Teksas u Ostinu i pripadnica Siseton-Vapeton Ojata (Sisseton Wahpeton Oyate) iz Južne Dakote se žali:
„Kod mnogih ljudi u SAD-u postoji jaka želja da osećaju kako pripadaju ovoj zemlji. Nedavno sam se preselila u Teksas, i mnogi belci koje srećem kažu: ‘Imam pretka među Čirokima’ /…/ To nas zabrinjava u zemlji gde već osećamo da postoji vrlo malo razumevanja za istoriju naših plemena, naših odnosa sa kolonijalnim silama /…/“[5]
Čikano ljudi su istorijski proizvod kolonijalizma, rasizma, kapitalizma, ropstva, genocida i iščezavanja [starosedelačke] kulture. Deo borbe za oslobođenje Čikana (i svih ljudi) bi neizbežno podrazumevao povratak zaboravljenim drevnim običajima, ali to ne sme značiti uzurpaciju borbe starosedelaca koji su uspeli da očuvaju direktnu vezu sa svojom dubokom prošlošću i sadašnjošću. Starosedelaštvo je više od samog genetskog nasleđa; ono je istinska kulturna veza. A politika zasnovana na genetskom nasleđu sve više i više počinje da deluje eugenički.[6] Nejasno je kako bi se čikano nacionalistički projekat razlikovao od suvereniteta koji su američki kolonijalni trgovci („očevi osnivači“) želeli da ustanove u odnosu na englesku krunu.
Protiv svih nacionalnih država, protiv policije
Originalni program Smeđih beretki u 10 tačaka uključuje zahtev da „svi policajci u meksičkoameričkim zajednicama moraju živeti u tim zajednicama i govoriti španski“.[7] Četrdeset sedam godina kasnije, 2015., LA Times je izvestio da je 45% ljudstva LAPD[8] latino, ali odnos između LAPD-a i grada koji nadziru je i dalje ostao zategnut. Neko bi mogao reći da je u vreme pisanja programa to bio radikalan zahtev, ali anegdota o događaju koji se odigrao 61 godinu ranije pokazuje da su Meksikoamerikanci već tada znali da je drugačiji put neophodan.
„… mase čoloa su skočile na noge i krenule ka mestu gde je policajac [LAPD] navodno sedeo. Da je zaista bio tamo ništa ne bi zaustavilo brutalni napad i moguće krvoproliće.“[9]
A sada kontekst: meksičkoamerički detektiv LAPD-a, Felipe Talamantes, je, zajedno sa drugim meksičkoameričkim detektivima LAPD-a, 1907. godine u Los Anđelesu uhapsio tri pripadnika PLM-a, meksičke anarho-komunističke organizacije, pod fabrikovanim i lažnim optužbama. Tada je postojalo mišljenje da detektivi LAPD-a vrlo verovatno rade po naređenju meksičke federalne vlade, na čijem čelu se nalazio diktator Porfirio Dijaz. Hapšenje je viđeno kao način da se izvrši pritisak na meksičke radikale u SAD-u u osvit izbijanja Meksičke revolucije 1910. godine.
Neko u sudnici je rekao da bi detektiv Talamantes možda mogao biti prisutan na saslušanju, što je dovelo do gorepomenute scene sa čoloima. U to vreme je odnos između LAPD-a i Meksikanaca u Los Anđelesu već bio vrlo napet. To je za posledicu imalo masovnu podršku Meksikanaca, Meksikoamerikanaca, i belih radikala trojici anarhista. To je proširilo svest o tome da se, u skladu sa svojim ubeđenjima, svi anarhisti protive ustanovi policije. Tokom trajanja pritvora uspeli su da prikupe značajnih 1.950 dolara za odbranu: značajnih u svetlu skromne visine donacija, koje su se kretale od 0,10 do 3,00 dolara.[10] Ova anegdota je toliko upečatljiva jer onima koji su pružili podršku trojici uhapšenih nije mnogo značilo to što su detektivi LAPD-a i sami bili Meksikoamerikanci. Bilo je jasno da su detektivi saučesnici belačke većine koja je kontrolisala konzervativnu strukturu moći i činila tadašnju lokalnu vlast.
Čikano nacionalnooslobodilačka grupa Unión del Barrio do danas u Los Anđelesu zagovara ono što su Smeđe beretke zagovarale 1968.: građanski odbor za nadzor policije. Dok radikalniji elementi pokreta Black Lives Matter pozivaju na potpuno ukidanje policije, čikano nacionalisti, zbog svoje rasne kratkovidosti, ne uspevaju da prepoznaju i priznaju anticrnačke korene policije u SAD-a.[11]
Fredi Perlman primećuje nešto zanimljivo kod pronacionalista i kaže:
„Upravo među takvim ljudima, koji su izgubili svoje korene, koji sanjaju o mestu menadžera supermarketa ili šefa policije, pokreti za nacionalno oslobođenje puštaju svoje korenje; to su mesta gde se formiraju buduće vođe i njihovi najverniji sledbenici. Nacionalizam nastavlja da privlači te ispražnjene ljude, jer im sve druge opcije deluju još sumornije.“[12]
Ali kakvu perspektivu, koliko god pustu, nude antietatistički komunisti?
Contra el nacionalismo, por el comunismo y anarquía!
Čikano nacionalisti često kažu da je „granica preskočila njih“, odgovarajući na rasistički diskurs prema kojem Meksikanci vrše nekakvu invaziju na teritorije koje danas čine američki jugozapad. Oštro kritikuju granice koje njihovi roditelji, roditelji njihovih roditelja, i drugi moraju da prelaze uz ogroman rizik, ali očito ne žele njihovo ukidanje, već novo povlačenje. Antietatistički komunisti i komunistkinje (i anarhisti i anarhistkinje) žele potpuno ukidanje granica, nacionalnih država, kapitalizma, patrijarhata, kolonijalizma i rada. Svakako je teško odlučno koračati ka ovim rešenjima bez razgovora o iskustvu identiteta, ali govoriti isključivo kroz nacionalnooslobodilačku vizuru znači govoriti o polovičnim rešenjima.
Perlman ovde kritikuje misao Mao Ce Tunga, koji je čest izvor ideologije nacionalnog oslobođenja:
„Svega nekoliko potlačenih naroda ima tek po neki atribut nacije, stečen u bližoj ili daljoj prošlosti. Misao bi trebalo da bude primenja na narode čiji su preci živeli bez nacionalnh vođa, vojske i policije, bez kapitalističkog načina proizvodnje i samim tim bez ikakve potrebe za početnim kapitalom.
Revizije su bile vršene tako što je inicijalna Misao [Mao Ce Tunga] bila obogaćena pozajmicama od Musolinija, Hitlera i izraelskih, državotvornih Cionista. Musolinijeva teorija o ostvarenju nacije kroz državu bila je glavna dogma. Najrazličitiji narodi, mali ili veliki, sa ili bez industrije, koncentrisani ili raspršeni, bili su posmatrani kao nacije, ali ne u pogledu svoje prošlosti, već u pogledu svoje aure, kao potencijal koji su oličavali njihovi nacionalni oslobodilački pokreti. Hitlerovo, ali i cionističko, tretiranje nacije kao rasnog entiteta bilo je druga, središnja dogma. Kadrovi su bili regrutovani među ljudima lišenim tradicionalnih rodbinskih veza i običaja, tako da se oslobodioci ubrzo nisu mogli razlikovati od tlačitelja u pogledu jezika, verovanja, običaja ili naoružanja; jedino što ih je držalo u vezi s njihovom masovnom bazom, bio je isti onaj materijal koji je povezivao bele sluge i bele gazde duž američke Granice; „rasna povezanost“ dala je identitet ljudima bez identiteta, osećanje pripadnosti ljudima bez rodbine, osećaj zajedništva ljudima koji su izgubili svoje zajednice; bila je to poslednja spona među kulturno opustošenim ljudima.“[13]
Projekat izgradnje alternative nacionalnom oslobođenju čikana, ili nekom drugom lažnom pozivanju na naciju, je potrebniji nego ikad. Kao radikalne čikano osobe koje žele da zaista oslobode (ili, možda, unište) ovaj svet, trebalo bi da na sebe preuzmemo stvaranje govora, pokreta i istorije koju želimo da vidimo. Radujem se učešću u otkrivanju, započinjanju i razvijanju delovanja koje bi ostvarilo projekat potpunog oslobođenja, ne samo čikana, već svih ugnjetenih ljudi.
[1] Dalja literatura o deturnamentu: Situacionistička internacionala, Détournement as Negation and Prelude, 1959.
[2] Najbolji, aktuelni primer je borba za vodu koju ljudi Meksikalija i okolnih oblasti vode protiv kompanije Constellation Brands.
[3] Naglašavam da je ovo nasleđe navodno, jer čak i da teritorija koju Alurista naziva Astlan zaista jeste drevna domovina Mešika, ne bi sve Čikano osobe „polagale pravo“ na nju pošto nisu svi naslednici tradicije Mešika. Čikano osobe obuhvataju mnoštvo etničkih nasleđa, uključujući ono starosedelačkog stanovništva tzv. Meksika, ali i druga porekla, poput evropskog i afričkog. Čikanx nisu rasa.
[4] National Brown Berets, Our Nation Aztlán
[5] New Scientist, There is no DNA test to prove you’re Native American; https://www.newscientist.com/article/mg22129554-400-there-is-no-dna-test-to-prove-youre-native-american/
[6] Treba pomenuti da je ideja „kosmičke rase“ (la raza cósmica) meksičkog filozofa Joséa Vasconcelosa (koja je široko prihvaćena među čikano nacionalistima) u svojoj suštini eugenička.
[7] Hecho en Aztlán, „Brown Beret Ten-Point Program“ (1968)
[8] Los Angeles Police Deparment, tj. Policija Los Anđelesa.
[9] LA Times, 13. novembar 1907.
[10] Edward J. Escobar, Race, Police and the Making of Political Identity: Mexican Americans and the Los Angeles Police Department, 1900-1945, str. 58
[11] Dalja literatura: D. Whitehouse, Origins of the Police
[12] Fredi Perlman, isto.
[13] Isto.