Nakon globalnog poraza levičarskih političkih partija na izborima (naročito u Latinskoj Americi, ali i u Grčkoj i nekim drugim mestima), činilo se kao da je na pomolu bila globalna vladavina krajnje desnice. U određenoj meri to i jeste bio slučaj, videli smo uspon Trampa, Džonsona, Višegradske grupe i Bolsonara. S obzirom na njihovu vatrenost u potpirivanju surovih graničnih režima, održavanju belačke nadmoći i ubojitih rasističkih zakona, osnaživanju dodatnih klasnih podela i represije anarhističkih i antifašističkih aktivnosti, uz manje ili više otvoreno ohrabrivanje, ako ne i direktno podržavanje nacionalističkih, rasističkih i neonacističkih uličnih siledžija, oni definitivno predstavljaju veoma konkretnu opasnost za sve one koji se protive njihovom režimu i koji se bore za slobodu i socijalnu pravdu.

Međutim, jačanje podrške krajnjoj desnici na izborima, doprinelo je formiranju drugog ekstrema koji hrani nacionalizam, naizgled suprotstavljenog, ali jednako opasnog, no drugačijeg imidža i metodologije: prevlasti ekstremnog centra. 

Posledice su možda čak dugotrajnije nego što je slučaj kod klasične politike kranje desnice. Naime, ekstremni centar ne izaziva mnogo pobuna, dok istovremeno nanosi veliku štetu našoj mogućnosti da dođemo do fundamentalne društvene promene; isisava kiseonik iz društvenih pokreta koji pokreću subverzivni potencijal. Jednostavno, iznova potvrđuje status quo baziran na konceptima kapitalističke države i nacionalizma. Štaviše, ekstremni centraši se često predstavljaju kao alternativa pravoj krajnjoj desnici, te tako u praksi funkcionišu kao sveobuhvatni državni aparat, obuhvatajući sve oblike života. Oni su istinski naslednici konzervativne himne Nema alternative.

Debata o opasnostima ekstremnog centra na teritorijama koje su pod vladavinom, ili koje su upravo smenile, vlade krajnje desnice, je naravno zahtevna rabota. S jedne strane, u situaciji smo u kojoj su često jedino anarhisti oni koji su kadri da brzo i hitro odgovore na rastući fašizam. Nakon izbora Trampa, igrači civilnog društva su mesecima bili u zbrci, dok su jedino antifašisti i anarhisti imali kapaciteta da istog trena izađu na ulice da se bore protiv neonacista i policije. S druge strane, snažna državna represija ima svoje posledice. Uz mnoge drugove koji su povređeni, zatvoreni, u iščekivanju suđenja, u bekstvu, finansijski skrhani kaznama i sudskim troškovima, pa čak i sa savezničkim grupama civilnog društva svedenim na nešto poput potpune društvene klaustrofobije, razumljivo je da što god je moglo da ponudi prostor za disanje društvenom pokretu deluje bolje od toga. Borbom protiv ekstremnog centra nemamo nameru da impliciramo da anarhizam bolje uspeva pod krajnjom desnicom, ili da nismo svesni stravične cene koju njegova vladavina ima nad subverzivnim pojedincima, pokretima i njihovom infrastrukturom.

Međutim, kada su u pitanju svireposti države, tu nema hijerarhije, nema konkurencije, ne zna se koja klika nanosi više štete potencijalu slobode. Čak i kada je nešto naizgled bezopasno, moramo pažljivo istražiti opasnosti koje se nalaze pred nama. Kao anarhisti, moramo se latiti teških debata, naročito u vreme kada imamo pažnju šire javnosti. Kada globalni ekstremni centar ponovo dođe na vlast, taj politički prostor će nestati i ponovo ćemo se naći izolovani i izgnani, van oka javnosti, dok će prilika za moguću revolucionarnu promenu biti izgubljena za barem još jednu generaciju.

Izgradnja jedinstva u centru, razvijanje nacionalizma na rubovima

Ekstremizam se uvek proglašava sa pozicija onih koji imaju moć. Anarhizam je obeležen kao ekstreman zato što ugrožava centrističku koncentraciju moći. Ekstremna desnica je obeležena kao takva zato što je u interesu onih koji drže moć da imaju kontra-pol kako bi još više delegitimisali subverzivne anarhističke ideje proglašavajući ih jednakim metodama na drugom kraju spektra.

Uprkos izbornim gubicima tradicionalnih centrističkih političkih partija, kao što se pokazalo tokom poslednjih evropskih izbora, politika ekstremnog centra – barem u Evropi i Sjedinjenim Državama – danas prevladava u socijalnoj i političkoj logici. S leva na desno, od liberala do konzervativaca, od političkih partija do ljudskopravaških NVO-a, svi žele da budu u „apolitičnom“, neutralnom centru. Ako ne po nazivu, onda po politici.

Koncepti poput vladavine reda i zakona, zakonite zaštite granica, odgovorne migracije, društvene odgovornosti, saosećajnog sprovođenja zakona, dijaloga, jedinstva, demokratskog reda, racionalnog političkog izbora, mahom dolaze iz rečnika novog ekstremizma, onoga koji postaje današnji zeitgeist. Svi simbolizuju reafirmaciju koncentracije moći u državi, drugačije sisteme opresije i kapital, koji se održava i upravlja kroz primenu svirepe sile onih koji se bore za ultimativnu kontrolu protiv rastućeg broja onih kojima nedostaju resursi.

Ekstremni centar se uvek predstavlja kao nosilac racionalizma, gurajući svaki drugi politički koncept u polje emocija, iracionalnog i političke naivnosti. Ekstremni centar želi da se sretnemo u sredini, na naizgled neutralnom tlu koje omogućava kompromis, dijalog, pregovaranja i poniznost, koje navodno vodi ka uzajamnom učtivom razumevanju. Ekstremni centar se time proglašava moralno i etički neutralnim.

Kao anarhisti koji su u proteklih deset godina učestvovali u društvenim pokretima koji su pitanje demokratije postavili u centar svoje agende, kao što je Occupy/Pokret trgova, trebalo bi da budemo obazrivi kada naiđemo na takve fraze i da se setimo naših istorijskih iskustava. Gdegod su skupštine igrale na postizanje pregovaranog kompromisa, umesto da su svoju moć gradile na grupama afiniteta, svedočili smo istiskivanju najsubverzivnijih ideja i metoda iz pokreta (obično u vezi sa osudom militantne direktne akcije). Sve je to vodilo procesu bolne samo-neutralizacije koji je porazio čitavu generaciju razočaranih drugova koji su se radikalizovali tokom Occupy/Pokreta trgova i koji su nestali nakon poraza.

Ako u kontekstu uspostavljanja ekstremnog centra, neutralno znači nezauzimanje strana, to nije opcija ni za koga ko teži revolucionarnoj promeni. Ako dijalog znači govor onih koji koncetrišu moć, protiv govora onih kojima je moć oduzeta a žele je nazad, onda to nije dijalog nego opresija. Ako se poniznost iskazuje prema onima koji koncentrišu moć kako bi tlačili, onda to nije poniznost nego poniženje. Ako poštovanje znači klečanje pred autoritetom, onda to nije poštovanje nego represija.

Pogledajmo primer ekstremnog centra na Balkanu. Slovenački dvo-mandatni predsednik Borut Pahor uspeva u svom cilju istorijskog izmirenja u vezi sa odnosom prema građanskom ratu u Sloveniji između pronacističke kvislinške vojske i levičarskih partizana tokom Drugog svetskog rata, a istovremeno i po pitanju Balkanskih ratova ’90ih. Koliko god je važno setiti se i priznati sve žrtve i ulogu rata, ne smemo to pobrkati sa viktimizacijom pronacističkih jedinica i dekontekstualizacijom situacije. Zagovaranjem praznog i apsolutnog istorijskog pomirenja, slovenački predsednik aktivno, ako ne i direktno, otvara politički prostor u kojem javna relativizacija fašističke politike i njenih materijalnih posledica postaje moguća, dok globalni istorijski konsenzus u vezi sa fašizmom biva zaboravljen. Pahor takođe zagovara sličan politički kompromis i jedinstvo kao vrhovnu vrednost politike kada su u pitanju savremene političke partije, uključujući i one koje su aktivno učestvovale u „oslobođenju“ Slovenije koje je potpalilo rat za nezavisnost koji je bio praćen nacionalističkim građanskim ratovima i krvoprolićem u drugim republikama nekadašnje Jugoslavije u ’90ima. Jedinstvo u centru obezbeđuje javno prihvatanje i normalizaciju krajnje desnice, obezbeđuje teren za održavanje društvenog statusa quo i pomera čitav politički spektar udesno. Kroz ovakvu vrstu ujedinjenja, koncept onoga šta je političko se sužava; omogućava se javno denunciranje, nepoznavanje, i naročito represija svake antiparlamentarne subverzivne aktivnosti. Ono što izgleda kao izgradnja centra, u suštini postaje opasan ekstrem, prerušen u razumnu alternativu jačanju politika krajnje desnice.

Jedinstvo u centru, koje definiše mejnstrim političku agendu, zadaje konačni udarac svakom društvenom pokretu. Pod Trampom, ljudi u Sjedinjenim Državama ustali su  protiv policije, upustivši se čak i u samoodbranu zajednice kako bi se stvorile i održale autonomne zone bez policije, i uspeli su da započnu mejnstrim diskusiju o ukidanju policije i doveli teritoriju takozvanih Sjedinjenih Država do ivice revolucionarnog trenutka, dok država nedeljama i mesecima nije uspevala da uspostavi kontrolu. Naknadno izborno ujedinjenje vladajuće klase (demokrata i umerenih republikanaca) iza Bajdena imalo je jasnu poruku. Tramp više nije bio korisno oruđe i stoga je postao prihvatljiva žrtva u procesu održavanja business as usual. Za manje od godinu dana, diskusija se prebacila sa teme ukidanja policije na temu definansiranja policije, pa nazad na temu reformisanja policije usmeravajući joj još više finansija, i konačno slavljenjem policije kao žrtava koje su dale svoje živote 6. januara kako bi se sprečilo jačanje fašizma.

Svaki nacionalistički potez je legalan

Nakon 11. septembra i globalnog rata protiv terorizma koji je usledio, koji je za rezultat imao brojne otvorene ratove i ratove u senci, pretežno na Bliskom istoku, politika ekstremnog centra bila je viđena kao razuman odgovor na ono što je začeto kao potreba za očuvanjem Zapadnih vrednosti. Ako je odgovor krajnje desnice na napade na Zapadu bio otvoreni nacionalaizam i rasizam (zatvaranje granica, mržnja prema manjinama, zabrane putovanja, rasistički zakoni, rasno profilisanje itd.), ekstremni centar je izumeo birokratsko opravdanje kako bi proizveo iste nacionalističke političke rezultate.

Šengenski granični režim u Evropi se suštinski raspao 2015. kao rezultat borbi migranata; srušili su čitav granični sistem i Evropskoj Uniji je trebalo nekoliko dana da ga ponovo uspostavi. Slovenačka vlada, pod vodstvom Partije modernog centra, postavila je kilometre bodljikave NATO žice duž svoje južne granice. Nazvali su to preprekama za kretanje – želeli su da osiguraju legalnu migraciju odgovarajućim procedurama. U praksi je to značilo da su mnogi ljudi bili prinuđeni da prelaze granicu na njenim najopasnijim delovima, sa smrtnim ishodima. Slovenija je ostala jedna od zemalja EU sa najnižim brojem odobrenih azila zahvaljajući strogoj zakonodavnoj vlasti. Kada je 2020. na vlast stupila krajnje desničarska vlada Janeza Janše, nije bilo potrebe da išta menjaju. Sistem gotovo hermetične politike migracije već je bio na snazi.

Slična priča važi i za Dansku u kojoj je trenutno na vlasti socijal-demokratska vlada. Nedavno je usvojila zakon koji omogućava deportaciju migranata u udaljene logore (npr. u Africi) i na taj način legalno onemogućava povratak deportovanima koji bi možda u suprotnom pokušali da se oslobode i zatraže azil u nekoj drugoj evropskoj zemlji.

Zahvaljujući svojim liberalnim standardima i privrženosti kompromisu u sredini, ekstremni centar svaki ekstrem (osim svog sopstvenog) vidi kao pretnju svojoj vlasti. Kako se oni često predstavljaju kao alternativa krajnjoj desničarskoj izbornoj politici, skloni su donošenju zakona i povećavanju policijske nadlaženosti u borbi protiv neonacističkih grupa na ulici i na internetu. Na sličan način često vode kampanje zasnovane na konceptu suprotstavljanja govoru mržnje na društvenim mrežama. Kako svaku vrstu ekstremizma vide kao pretnju svojoj vlasti, razvijaju procedure protiv ekstremizma uopšteno, a ne protiv specifičnih fašističkih politika, i tako u javnosti predstavljaju svoju politiku. Za posledicu, ove mere protiv krajnje desnice, u realnosti se odnose i na anarhiste i antifašiste (a možda i samo na njih). Kada je nedavno Fejzbuk usvojio nova pravila protiv govora mržnje, na primer, zabranio je nekoliko anarhističkih i antifašističkih sajtova uključujući CrimethInc, SubMediu, Redneck Revolt itd. Ekstremni centar uvek traži birokratska rešenja koja naziva „vladavinom reda i zakona“ za probleme koji ugrožavaju njihovu vlast.

Pandemija virusa COVID-19 postala je savršeno igralište za testiranje ekstremno-centrističkih politika kontrole i nacionalizma u praksi. Laburistički lider Novog Zelanda, koji je postao poznat po uspešnoj borbi protiv virusa, dobar je primer koji pokazuje kako su mere protiv pandemije – umesto kolektivne brige, zaštite najugroženijih i efikasne borbe protiv opasnog virusa – još otvorenije pokazale globalnu nejednakost i uspostavile sistem kontrole koji nikada ranije nije bio viđen. Tri stuba borbe protiv pandemije bila su nacionalizam (zatvaranje državnih granica), strah (od drugoga, nosioca zaraze) i kapitalistička eksploatacija (rad od kuće za one koji mogu to sebi da priušte zahvaljujući radu onih koji nemaju tu mogućnost).

Necentristička budućnost

Živimo u eri koja označava kraj istorijskog kompromisa između vladajuće i radničke klase, koji je u Evropi rezultovao stvaranjem države blagostanja. Kako se pristup resursima sužava usled klimatskih promena, ekoloških katastrofa, ratova i kapitalističke eksploatacije, u toku je formulisanje nove definicije zajednice. Ako to pitanje prepustimo etatistčkim elementima, bilo ekstremne desnice, ekstremnog centra ili neke druge parlamentarne opcije, većina ljudi će nastaviti da bude prisiljena da živi na društvenim marginama u uslovima koji se sve više pogoršavaju.