Our baba doesn’t say fairy tales i prijatelji – Atina
O tekstu i njegovom kontekstu
Ovaj tekst se sastoji od nekoliko preliminarnih teza o grčkoj naciji i državi. U svom osnovnom obliku, napisan je 2018. kao prilog diskusionoj grupi koja odavno ne postoji, kada je takozvano “makedonsko pitanje” ponovo dospelo na dnevni red. Stari tekst je preformulisan 2022. godine kako bi bio što je moguće razumljiviji čitaocima koji nisu upoznati sa grčkim kontekstom. Njime pokušavamo da pokrenemo dijalog, koji je danas i te kako potreban, o škakljivoj temi nacije i nacionalizma iz perspektive proleterijata; odnosno, iz perspektive koja uopšte nije zainteresovana za očuvanje trenutne forme društva (ili trenutnih formi društva).
U 2018., skoro svako u Grčkoj je imao mišljenje o “pravom” imenu za Makedoniju, koja se u grčkom javnom diskursu često pojavljivala samo kao “susedna država”. Uprkos zapaljivoj atmosferi, ili baš zbog nje, smatrali smo da je ispravna tačka polaska, koju i dalje uzimamo kao metodološki nužnu, bila potreba da se napravi jedan korak unazad. Pre nego što počnemo da se pitamo zašto ljudi učestvuju u javnoj debati o nazivu druge države, moramo da se pozabavimo uslovima koji su takvu debatu učinili mogućom. Zašto se takva debata nije održala za druge bivše jugoslovenske nacionalne države? Zašto nije bilo nikakve diskusije o tome kako treba da se zovu Hrvatska ili Bosna? Zašto niko u Grčkoj nije doveo u pitanje odluku Slovenije da uđe u EU i NATO?
Nacionalna (i nacionalistička) tenzija povodom “Makedonije” je predstavljala povod za tekst, ali se sam tekst ne bavi time. Ovo nije istorijski tekst o ekspanziji grčke države u osmansku Makedoniju tokom 20. veka i nasilju nad onima koji nisu odgovarali njenom nacionalnom kriterijumu. Postoji popriličan broj tekstova na tu temu, a neki od njih su zaista veoma kvalitetni. Pored toga, mi nismo bili (niti smo sada) zainteresovani da ponudimo još jedan hronološki pregled nedavnih ekonomskih odnosa između Grčke i Makedonije, niti (geo)političkog procesa koji je doveo do Prespanskog sporazuma. Ovde izložen problem je preliminarne prirode. To je grčka nacija (ili grčki nacionalizam) i njena društveno konstitutivna moć kao ključna dimenzija naše društvene i političke sadašnjosti.
Što se apstraktnije pristupi nacionalizmu, to stvari postaju lakše. Danas je zapravo lako oporeći nacionalizam. Ono što se u političkom spektru smatralo nacionalizmom u 2018. godini, od zvanične države do prilično velikog dela antagonističkog pokreta, bili su samo najglasniji, najočigledniji i najtrivijalniji aspekti istog. Naravno, problem je što takva osiromašena formulacija nacionalizma isključuje i grčku državu i grčko društvo iz okvira kritike; drugim rečima, skoro sve. U tom pogledu, ovaj tekst bi u izvesnoj meri mogao da se rezimira na sledeći način: 1) nacionalizam niti je ekstreman niti je jednostavno ideologija, i 2) kritika nacionalizma bez kritike nacije uopšte nije kritika, nego je obmana kroz verbalizam.
Dana 10. marta 2018. godine održane su demonstracije povodom podmetanja požara u skvotu Libertatia tokom “mitinga za prisvajanje makedonskog imena” u januaru iste godine. Istog dana, odmah nakon demonstracija, Balkanska mreža solidarnosti je održala javni sastanak o nacionalizmu sa drugovima iz Srbije, Makedonije, Kosova, Bugarske, Hrvatske i Slovenije. Iako se organizatori nisu unapred dogovorili kako će se sastanak odvijati, svaki učesnik se fokusirao na nacionalizam u svojoj državi. Upravo u takvom političkom stavu nalazimo samu srž ispravne anti-nacionalne političke perspektive. Ukratko, uvek treba početi od sopstvene pozicije, od “sopstvene” nacije i države. Svaka druga tačka polazišta direktno će podržavati “vaš” aparat za inostrane ili unutrašnje poslove. Drugo, samo sa razmatranja sopstvene pozicije može se preći na opštiju kritiku nacionalizma, ne samo kao ideologije, nego i kao konstitutivne društvene sile. Na ovom nivou različita iskustva iz različitih zemalja i istorijskih putanja mogu da uđu u koristan dijalog i postanu konkretnija. Treći korak je povratak na tačku ishodišta, koja takođe predstavlja trajnu metu proleterske kritike.
I
Postoji nešto pogrešno u bavljenju grčkim nacionalizmom tokom perioda kada su javnim diskursom dominirala takozvana nacionalna pitanja, “makedonsko” pitanje i ozloglašene “turske provokacije”. To ne proizlazi iz nekog vanrednog “spoljnog događaja”, nego iz dominantnog pristupa prema kojem je nacionalizam nešto što se povremeno pojavljuje i nestaje. Samim tim, nacionalizam je prikazan kao abnormalna, ekstremna situacija, čista suprotnost “demokratskoj normalnosti”. U svojoj najbezazlenijoj verziji, ovaj politički stav spaja objekat sa intenzitetom, a samo najglasnije momente pripisuje nacionalizmu. U takvom diskurzivnom kontekstu, nacionalizam je odvojen od onih uslova koji ga čine odlučujućim aspektom društvenog života. Čak i sa najboljim namerama, ovaj pristup štiti nacionalizam time što sakriva njegovu postojanost i njegovu formativnu moć. Dosledna kritika, dakle, mora početi on onoga što je učinjeno nevidljivim. Mogli bismo to nazvati svakodnevnicom nacionalizma.
II
Pod liberalnom demokratijom, nacionalizam je prilično ozloglašen termin, samim tim svaka osoba bi sebe mogla da nazove anti-nacionalistom. Nacija, s druge strane, potpuno je druga priča. Opozicija samoj naciji je izrazito nepopularna – praktično nepojmljiva. Čak i u marksizmu i anarhizmu, opozicija nacionalizmu retko se bavi samom nacijom. Na kraju krajeva, nacija u sebi ne sadrži “izam” kao što je to slučaj sa ideologijama. Samim tim, ne može se dovoditi u pitanje jer svako zna da svako ljudsko biće mora da “pripada” naciji kao što svako “mora da ima nos i dva uveta“.[1]
Upravo je strateška društvena prevlast nacionalizma omogućila (i još uvek omogućava) razdvajanje nacionalizma i nacije. Budući odvojen od nacije, nacionalizam je odvojen i od svog najvećeg dostignuća, nacionalne države, koja je u suštini samo nacionalizam u formi države. Samim tim, nacija je izolovana od nacionalizma. Dok se nacija prikazuje kao očiti conditio humana, nacionalizam je sveden na izvitoperen “skup ideja”. Nacionalizam time postaje bolest nacije. Bez njega, mogla bi da bude savršeno zdrava. Kao kad bismo rekli: “svako može da bude ponosan Grk bez da bude nacista“. Pozicioniranje nacije naspram nacionalizma ojačava naciju, a zauzvrat obnavlja uslove za postojanje nacionalizma.
III
Rasprostranjena banalna formulacija glasi ovako: Nacionalizam je ono što rade nacionalisti. Dakle, moramo da pretpostavimo da oni koji nisu (označeni kao) nacionalisti moraju takođe da obavljaju neku ne-nacionalističku aktivnost (da budu levičari, umereni, liberalni itd.). Prema ovoj računici, aktivnost može da se meri jedino na osnovu političkog identiteta onih koji se njome bave. Subjekti se pojavljuju samo kao proizvođači, a nikada kao (društveni) proizvodi. Međutim, niko ne stvara samog sebe samostalno u potpunom vakuumu. Naprotiv, dostupni izbori i sami kriteriji po kojima subjekat donosi izbor su istorijski specifični društveni proizvodi formirani (i razoreni) kroz odnose moći. Iz ove perspektive, mnoge “prirodne” i “neutralne” društvene realnosti pojavljuju se kao stubovi grčkog nacionalizma: grčke (svetloplave) lične karte, kao i uslovi i posledice neposedovanja iste, besmislene fraze kao što su “grčko svetlo” i “grčka priroda”, fustanele i klarineti (u kombinaciji), nacionalne proslave u grčkim školama, same grčke škole, ustav Grčke prema kojem su “svi Grci jednaki pred zakonom” (član 4) i posledice toga na ne-grčke članove radničke klase. Jednostavno rečeno, nacija (nacionalizam) stvara nacionalističke subjekte.
IV
Ukoliko bi bilo koja pristojna osoba u Grčkoj slučajno naletela na miting za “Makedoniju” pun (neo)nacista, popova i klovnova koji glave pokrivaju imitacijama drevnih šlemova, odmah bi shvatila da je u pitanju nacionalistički skup. Međutim, utisak je sasvim drugačiji kada grčki levičarski premijer izjavi da brani jaku “nacionalnu poziciju” boreći se za stavljanje “deskriptivne fraze ispred imena Makedonija“. “Nećemo dati“, rekao je “nego ćemo da uzmemo“.[2] Isti “ne-nacionalistički” utisak prati izjavu ministra inostranih poslova, koji se hvalio da je Grčka uspela da natera Makedoniju na promenu imena bez objave rata. Njegovim sopstvenim rečima, jedina druga “zemlja koja je promenila ime tokom ne samo 21. nego i 20. veka je bila Austrija koja ga je promenila zato što je bila poražena i Austo-Ugarsko carstvo se raspalo posle Prvog svetskog rata“.[3] Uočavanje nacionalizma u “makedonskim” skupovima u januaru 2018. je jeftin trik koji, nažalost, dolazi uz visoku cenu. Lociranjem neprijatelja na ovaj način, ovaj “anti-nacionalizam” stavlja zvaničnu verziju grčke države, glavne sile grčkog nacionalizma, van okvira kritike.
Za razliku od mase koja je izašla na ulice, grčka država danas ne pokušava da spreči upotrebu imena Makedonija od strane makedonske države. Svaki ozbiljan državni zvaničnik u Grčkoj razume da je opsesija imenom Makedonija predstavljala prepreku produktivnom ispoljavanju moći. Državna moć se ne manifestuje samo u uslovima otvorenog, oružanog sukoba. Takođe može da odredi i ograniči izbor onima na koje se primenjuje, bez upotrebe oružja. Rečima jednog proračunatog zvaničnika, “patriotizam se ocenjuje u međunarodnim odnosima snaga“.[4] Grčka država, članica EU i NATO, pojavljuje se kao sila sposobna da nametne ustavne promene Makedoniji ne ograničavajući se samo na njeno ime. Bez obzira na razlike, obe verzije grčkog nacionalizma, “beskompromisni” i “realistični”, bore se da odbrane i ojačaju Grčku. Očigledno, u Grčkoj ima dovoljno mesta za oba. Protiv Turske, njenog večitog, klasičnog, realnog neprijatelja, “umerene” i “radikalne” patriote teže ka istom cilju. Zapravo, kada okolnosti to zahtevaju, mogu dovoljno da se približe da postanu ujedinjena vojna sila.
V
Iako klasna borba ima tendenciju da stvara raskol u nacionalnom jedinstvu, to uopšte ne opravdava naivno verovanje u navodnu anti-nacionalnu “srž” radničke klase. Zverstva počinjena u 20. i koja su se nastavila tokom 21. veka određuju okvir za svaku smislenu procenu proleterske aktivnosti. Ukratko: proleterska aktivnost nije uspela da spreči pomenuta zverstva. Krah evropskog radničkog pokreta u nacionalističkoj groznici početkom Velikog rata i neuspeh revolucionarnih borbi nakon 1917. značajno su doprineli odlučujućoj pobedi nacije nad klasom. Ova pobeda je utrla put realnog podređivanja proleterijata naciji (nacionalizmu). Što se tiče učešća “običnih” evropskih radnika u Prvom svetskom ratu, Eric Hobsbawm ističe da se “podrška vladi u ratu bez problema ispoljavala paralelno sa iskazivanjem klasne svesti i neprijateljstva prema poslodavcima“. S druge strane, Ian Kershaw ističe uticaj patriotizma i militarizma na svest socijalističkih radnika: “U okviru vojne obaveze bili su indoktrinirani patriotizmom i disciplinom. Postali su na prvom mestu patriote, a tek onda socijalisti.“[5] Iako trenutno živimo nakon 20. veka, odnosno, nakon dva svetska rata, Holokaust i masakri koji su pratili nacionalizaciju Balkana pokazuju da svaki “internacionalistički klasni automatizam” predstavlja opasnu bajku.
VI
Ali čemu tolika halabuka povodom nacije? Šta je vaš (naš) problem, na kraju krajeva? Ova nas pitanja, čak i kada nisu izričito postavljena, opsedaju i pre nego što pokušamo da se izjasnimo. Odgovor treba da bude što je moguće jednostavniji. Sa tačke gledišta proleterijata, radikalna kritika postojećeg društva, uključujući proleterijat, nema nikakvog smisla bez radikalne kritike nacije kao režima društvenih odnosa. Nije stvar samo u tome što je kapitalistička država nacionalna, nego što u kriznim vremenima upravo moć nacije igra odlučujuću ulogu u određivanju onoga što može i ne može biti izrečeno, urađeno ili dovedeno u pitanje (bez kazne). Biti protiv nacije kao društvenog režima znači biti protiv svake nesreće, isključivanja i nasilja koje ona podrazumeva. U Grčkoj, proletersko stanje se svakodnevno (iznova) stvara putem hijerarhizacije između Grka i ne-Grka. U Grčkoj, “prirodno” je da su Grci na prvom mestu. Domaći rasizam (anti-migrantski, anti-muslimanski, anti-romski) i anti-semitizam su nepojmljivi bez ovog nacionalnog (nacionalističkog) poretka iz kojeg crpe moć i legitimitet. Međutim, moć nacije nije beskrajna, zato je neophodno osvrnuti se ka onome gde je neuspešna, gde ne može da prođe kao “prirodan”, očigledan poredak stvari. Treba da se usmerimo ka tačkama gde dolazi do trvenja i sukoba. Ove tačke su, kao i sama nacija, skoro svugde: na granici, u centru grada, u školi, na ulici, u autobusu, na poslu, u bolnici, pa čak i (tu posebno!) na jebenoj plaži. Odatle treba da krenemo, a ne iz sindikata javnog sektora.
VII
Nacija nije samo domaća stvarnost, njena lokalna moć je takođe ključna i na međunarodnom planu. Konsolidacija grčke nadmoći nad višenacionalnom radničkom klasom je od ključnog značaja za grčku državu u održavanju njene (oružane) pozicije moći na Balkanu, na Egejskom moru i u Istočnom Mediteranu. Grčka ima dugu istoriju agresivnog ponašanja prema severnim i istočnim susedima i ova istorija je deo njenog sopstvenog istorijskog formiranja. Činjenica da je Grčka rezultat raspada Osmanskog carstva u velikoj meri je odredila njenu geopolitičku orijentaciju i “žarišta” koja se pojavljuju kao “pretnje za nacionalnu bezbednost”. Samo postojanje Turske, Makedonije, Bugarske i Albanije stalno je podseća na ograničenja njene ekspanzije na sever i istok, podseća je da njene težnje nisu bile u potpunosti uspešne. Uprkos povremenim promenama u taktici, nijedna akcija vlade ili “međunarodni pritisak” nisu uspeli da uklone ove “strateške brige”.
VIII
Takozvana nacionalna pitanja su, po definiciji, pitanja grčke države, jer jedino ona može da pokrene ili obustavi diplomatske pregovore, utvrdi zonu nadzora na svojoj teritoriji kako bi nadgledala “opasne” manjine, govori o “jednakosti za sve”, formira univerzitet na ruševinama opljačkanog jevrejskog groblja, nametne “ispravna” imena mesta, ili zabrani jezike manjina (turski, makedonski). Grčka država je ta koja može da vodi (i objavi) ratove i potpiše mirovne sporazume. Dakle, jedina proleterska anti-nacionalistička kritika je kritika same grčke države. Ne kritika desničarskih ili levičarskih vlada, Evropske unije ili SAD-a… Ako meta kritike nije grčka država, nego, na primer, “potčinjavanje” Grčke “imperijalističkim formacijama i planovima”, dobija se “dobra stara” nacionalna strategija napuštanja EU i NATO-a. Anti-imperijalizam se pokazuje kao još jedna verzija projekta “nacionalne nezavisnosti”.
IX
Nacionalno jedinstvo ne treba unapred uzimati zdravo za gotovo. Njegova hvaljena prirodnost treba da se razume kao tekući napori da se to jedinstvo postigne. Nacija ponovo spaja ono što klasna borba i društveni antagonizam razaraju. Nacija ponovo spaja naciju i to se prostire sve do najviših nivoa države. Čak i uobičajeni apeli ka “nacionalnim interesima” ne podrazumevaju opšti konsenzus među patriotama. Sam pojam nacionalnih interesa i služenja istim otvoren je za različite interpretacije, koje su ponekad u sukobu. Godine 1916., takvi sukobi su čak doveli do podele Grčke u dve različite države. Koliko god da takve podele mogu da budu pomamne i krvave, one nikada ne dovode u pitanje značaj nacije i države. Naprotiv, one uvek brane dominantne društvene odnose i institucije, čak i ako njihovi zagovornici moraju da, s vremena na vreme, zaprljaju ruke krvlju svojih sunarodnika.
Χ
Postoji rasprostranjena analiza koja razvrstava aktivnost radničke klase na pokret “ogorčenih” (indignados, pokret trgova) iz 2011. s jedne strane, i na pokret oko referenduma (protiv mera štednje nametnutih od strane EU) iz jula 2015. s druge. Isuviše često ispričana priča ide otprilike ovako: “Pa dobro, možda je trg Sintagma bio pun grčkih zastava i možda je bilo okorelih nacionalista u gomili, ali zapravo su radnici/nezaposleni ti koji su se borili protiv (neoliberalnih) mera štednje i nekoliko godina kasnije oni su u stvari bili ti koji su se borili i dobili (veličanstvenu) bitku i rekli NE mandatima Evropske unije.” Proleterska perspektiva dostojna svog imena mora pre svega da razotkrije nacionalni (nacionalistički) karakter ovih borbi kroz koje su se grčki radnici/nezaposleni/sitna buržoazija borili za oslobođenje Grčke od okova koje su joj nametali ‘stranci’. Oni koji su se borili, radili su to kao Grci kako bi naterali svoju državu da ih zaštiti od posledica bankrota. Kao Grci, oni su glasanjem objavili da se protive “nemačkim/evropskim lihvarima”. Dosta nam je apologetskog diskursa koji opravdava ili ulepšava naciju glazurom radničke klase, treba nam koherentan diskurs sposoban da uoči naciju unutar same klase. Razviti takvu konzistentnu anti-nacionalnu kritiku nije jedan od najlakših zadataka našeg vremena.
XΙ
S obzirom da nacija (nacionalizam) nije samo skup ideja nego je režim društvenih odnosa, ne može postojati “nulti stepen nacionalizma”. Za one koji žive unutar njenih granica, grčka nacija nije nešto što se može jednostavno zaobići ili poništiti. Onaj ko izbegava da se njome bavi ostavlja njenu moć nedirnutom. Grčka nacija je u velikoj meri deo okolnosti koje nas ograničavaju i bez konkretne, praktične kritike nacije, ne može biti kritike postojećeg društva. Nacija (nacionalizam) trijumfuje čak i među svojim (navodnim) neprijateljima kada pokažu da umeju da se koriste nacionalnim (nacionalističkim) jezikom: FYROM, Skoplje, susedna država, Skopski iredentizam, itd. Osuda drugih nacija je isuviše laka, teže je naći govna u kanalizaciji. Takođe je pogodna i za grčku državu.
S druge strane, pomalo blazirani prezir prema svim nacionalizmima bez izuzetka, kao u sloganu “nijedna nacija nas ne ujedinjuje, nijedno ime nas ne razdvaja“, ne napada direktno grčku naciju (nacionalizam) u Grčkoj nego je izjednačava sa makedonskom nacijom (nacionalizmom). Ovo izjednačavanje je umirujuće jer nikada nije u direktnom kontaktu sa oštrim ivicama dominantnog domaćeg nacionalizma (nacije). U svojoj nesposobnosti da uoči konkretne razlike, ovo apstraktno odbacivanja nacionalizma uopšte ne uspeva da se suprotstavi režimu moći u kojem se domaći “antagonistički pokret” nalazi. Ovom političkom pristupu se ponekad laska kao vrhuncu radikalizma, ali čak ni to nije najozbiljniji od njegovih problema.
XII
Svakako je u jednom trenutku, posebno u Evropi, nacija (nacionalizam) lako mogla da se ogrne ruhom progresa, jer su moderni građani zamenili podanike starih carstava. Međutim, ona je stvorila a zatim odbacila ne-nacionalno, čime je ovaj društveni režim izazvao pojavu novih podanika, kao što su manjine, građani sa manjim pravima, ne-građani (bez ikakvih prava) i, naravno, nacionalni neprijatelji. Na mešovitim i multietničkim mestima kao što je Balkan, nacija je od samog početka bila pokretačka snaga beskrajnog ugnjetavanja, katastrofe i smrti. Ignorisanje nacije neće uništiti njenu istinsku moć, a još gora opcija je smatrati da je nacija nekakav sekundarni derivat kapitala. Ovakav politički stav, i dalje veoma rasprostranjen među takozvanim “radikalnim miljeom”, samo je još jedan izgovor kako bi se izbeglo suočavanje sa nacionalizmom, jedino što mu je pristup nešto sofisticiraniji. Nacija je neodvojiva od kapitala, ali se ne može svesti na njega, i samim tim se s njom moramo suočiti odvojeno. U Grčkoj, kao i drugde, ovo nije najmanji od naših zadataka.
[1] Ernest Gellner (1983) Nations and Nationalism, Oxford, Basil Blackwell Publisher, str. 6.
[2] “Tsipras on the Scopje issue: Great victory if we win a descriptive phrase in front of Macedonia,” I Kathimerini, 25-05-2018.
[3] Nikos Kotzias’ Interview, 19-06-2018, https://www.mfa.gr/epikairotita/proto-thema/sunenteuxe-upourgou-exoterikon-kotzia-sten-ekpompe-kalemera-ellada-tou-ts-ant1-me-ton-dpho-papadake-19062018.html?fbclid=IwAR0qwEuOqpdxa-2c54U9xFAVnJNIrlPHe9lFnQKX7sQiJ3m0pD2WsNPV3sI (pristupljeno 02-03-2018).
[4] Evangelos Venizelos, “Occasioned by the Name: Conjuncture and Stategy over the Balkans,” 24-02-2018, https://ekyklos.gr/sb/579-omilia-ev-venizelou-stin-ekdilosi-me-aformi-to-onoma-sygkyria-kai-stratigiki-sta-valkania.html (pristupljeno 07-03-2022).
[5] Vidi E. J. Hobsbawm (1993) Nation and Nationalism since 1780: Programme, Myth, Reality, Cambridge-New York, Cambridge University Press, str.124 i Ian Kershaw (2015) To Hell and Back: Europe, 1914-1949, London, Penguin Random House