Grupa protiv nacionalizma – Solun
Ovaj tekst je prvo poglavlje publikacije pod naslovom “Naprijatelj je jedan… nacija, anti-imperijalizam i antagonistički pokret” koju je sastavila Grupa protiv nacionalizma 2007. godine. Grupa je bila deo skvota Fabrika Yfanet i skupštine koja je i dalje aktivna u Solunu. Kolektiv je povodom pogroma 4. septrembra 2004., nakon poraza grčkog nacionalnog fudbalskog tima od strane Albanije, shvatio da je neophodno da se pozabavi pitanjem nacionalizma-patriotizma. Manja grupa je, putem skupštine, odlučila da se više usredsredi na ovo pitanje i da ode korak dalje s postojećom analizom.
Verujemo da čak i danas, 14 godina kasnije, ovaj tekst ima puno toga da ponudi u rešavanju misterije oko toga šta čini naciju i koji elementi predstavljaju plodno tle za pojavu nacionalizma. To je važno zato što nastavljamo da se suočavamo s nacionalizmom u školama, na trgovima, na protestima, pa čak i u društvenim pokretima. Smatramo da projekat poput ovog može da predstavlja prvi korak ka njegovoj dekonstrukciji.
U dobro poznatoj šali Staljin u Beču[1], ruski umetnik izlaže istoimenu sliku koja prikazuje navodnu Staljinovu ženu samu u Kremlju. Nakon što je pozornik postavio razumno pitanje: “A gde je Staljin [na slici]?”, odgovor odmah stiže začinjen prstohvatom lošeg humora: “U Beču”. Oba učesnika šale dobro znaju, ali to usrdno kriju, da je “veličanstveni Gruzijac” bio u Beču tokom zime 1913. Tamo je, kao Lenjinov izaslanik, “namerio da napiše sjajan članak”[2], ozloglašeni “Marksizam i nacionalno pitanje”, u kojem budući generalni sekretar predstavlja definiciju ‘nacije’ zasnovanu na pet objektivnih kriterija: jezik, teritorija, ekonomski život, psiha i kultura. Ispunjavanjem svih ovih kriterija, entitet se mogao smatrati ‘nacijom’.
Osim morbidne reference na Staljina, napor da se objektivno definiše nacija je proizveo mnoge varijacije u kojima je nacija definisana ili putem jezika, ili putem religije, a u nekim situacijama putem zajedničkog porekla, tradicije, istorije, proživljenih iskustava, političkih prava, patriotske vernosti itd.
Uopšteno govoreći, ove definicije pripadaju oblasti kod koje na jednoj strani možemo da nađemo ‘naciju-krv’, nemačku romantičnu percepciju koja ističe ‘kulturni kriterij’ (jezik, religija, teritorija, rasa), a na drugoj ‘naciju-ugovor’, francusku selektivnu percepciju koja naglašava ‘politički kriterij’ (prava, zakone, političku svest, sećanje). Oba pristupa vrlo brzo vode ka metodološkom ćorsokaku. Poduhvat koji teži da prevaziđe aktuelne nacionalizme i pokušava da nađe univerzalne i stabilne ključne elemente nacije osuđen je na propast.
Čak i najjači argumenti nacionalističkog arsanala mogu da se logički ispitaju. Jezik, koji se smatra manje neodređenim simbolom nacionalnog identiteta pokazuje se neadekvatnim ako se uzmu u obzir ljudi koji dele isti jezik bez da dele osećaj zajedničkog nacionalnog identiteta (na primer, Amerikanci, Australijanci i Novozelanđani), ili nacionalne države koje potvrđuju svoje jedinstvo bez jednog nacionalnog jezika (na primer Švajcarska). Religija se takođe može podvrći istoj kritici. Religiozna raznolikost u SAD-u nikada nije pretila da razbije državu u više različitih nacija, dok s druge strane države poput Italije i Filipina, koje dele zajedničku katoličku veru ne osećaju da pripadaju opštoj ‘katoličkoj naciji’. Zajedničko rasno poreklo ili biološka osnova ne mogu da prođu ni u jednom ozbiljnom istorijskom ili naučnom istraživanju. Međusobno mešanje ljudi je konstantna pojava u prostoru i vremenu. Isto tako, posvećenost ustavu i prepoznavanje građanskih prava nosiocima nacionalnog državljanstva nije pružilo odgovarajući društveni legitimitet među navodnim starosedeocima čak ni za drugu ili treću generaciju imigranata. Slučaj moderne Republike Francuske i njene nesposobnosti da prihvati imigrante iz starih kolonija, čak i kada su prepoznati kao francuski građani, veoma je indikativan. U suštini, ne postoji heuristički metod ili objektivni kriterij koji može da odredi kada i gde imamo naciju. Pojam nacije je poput mita o Proteju. Svaki put kada mislimo da je uhvaćen, on se pretvori u nešto nedostižno.
Rešenje bi moglo da se nađe u subjektivnoj percepciji nacije. Renan tvrdi da je “nacija šta god grupa pojedinaca definiše (kao naciju)“, odnosno da je “nacija naša volja da postanemo nacija”. Kada se odgovara na pitanje šta čini naciju, prioritet ne treba da budu svesna politička volja niti racionalno planiranje, nego se treba fokusirati na imaginaciju. Nacija je ono što grupa ljudi oseća ili zamišlja kao naciju. Nebitno je što su rasni kontinuitet i kulturno jedinstvo razotkriveni kao mitovi koje je racionalno razmišljanje odbacilo. Kada ljudi misle da su ovi mitovi validni, onda oni obično rezultiraju konkretnim društvenim praksama. Na isti način, u političkoj percepciji nacije, Renanov društveni ugovor i društveni referendum su plodovi mašte, ali su istovremeno efikasni u stvarnosti za one koji se na njih pozivaju kao na nešto obavezujuće. Ukratko, dostižemo poentu koju iznosi Benedict Anderson: Nacije su zamišljene zajednice[3], što dopunjuje ono što je objasnio Etienne Balibar; u određenim uslovima, samo su zamišljene zajednice stvarne.
Subjektivna percepcija nudi perspektivu, ali ne stavlja tačku na raspravu o naciji. Elementi navedeni gore kao delovi objektivne percepcije (krv, rasa, teritorija, politička prava) ključni su za verifikaciju istorijskih obeležja ili istorijske dinamike koja je dovela do pojave različitih ideja, u vremenu i prostoru, a koje se tiču nacije. Pojedinačno proučavanje pojedinačnih istorijskih nacija i nacionalizama prevazilazi ciljeve ovog teksta. Pokušaćemo da se krećemo na apstraktnijem nivou, to je naša metodološka referenca. Međutim, kako bismo detaljno osvetlili pojam nacije, pozabavićemo se još dvoma terminima: nacionalistička ideologija i nacionalni identitet.
i. nacionalistička ideologija
Kako bi se pristupilo nacionalizmu kao ideologiji, potrebno je steći uvid i u samu ideologiju. Recimo, uz izvesnu neodređenost, da je ideologija “više ili manje sistematski skup ideja i praksi koji opravdava i racionalizuje odnose moći i suvereniteta, ali takođe integriše individue na drastičan način“.[4] Citirajući Althussera, “Ideologija funkcioniše tako što regrutuje subjekte. Metodološka opaska: pristup ideologiji koji je usvojen ovde daleko je od doktrinarnih pogleda nekih marksista koji povezuju ideje sa objektivnom stvarnošću proizvodnih odnosa, koristeći termine ‘lažna savest’ ili ‘subjektivna manipulacija objektivne istine’. Ideologije mogu da obuhvataju nedoslednosti i antinomije, ili mogu da iznose nestabilne i kontradiktorne principe, međutim, one su deo stvarnosti jer su njihove posledice itekako stvarne. Što se tiče odnosa pojedinca sa stvarnošću i jednosmernim određivanjem drugog prema prvom ili obrnuto, tome ćemo suprotstaviti “ključnu ambivalentnost našeg ljudskog prisustva u našoj sopstvenoj istoriji, delom subjekte, delom objekte, dobrovoljne agente naših sopstvenih nehotičnih opredeljenja”[5]. “Istina je da ljudi ne stvaraju istoriju kako im je volja, a njihovi svesni ciljevi se ne poklapaju uvek sa stvarnim rezultatima: međutim, oni takođe ne sprovode unapred uspostavljeni poredak; oni nisu prinuđeni da proživljavaju osnovnu strukturu koju ne poznaju”[6]. Samim tim, društvena stvarnost nije nedostižna ljudskom razumevanju niti je nezavisna od delovanja i razmišljanja društvenih subjekata. Dakle, društveni subjekti se ne mogu razumeti izvan društvene stvarnosti koja ih okružuje. Oni su istovremeno njena kreacija, isto kao što su i kreatori nje same[7].
Ali zašto bi trebalo da posmatramo nacionalizam kao ideologiju umesto kao pojam koji pripada istoj kategoriji kao i srodstvo, u antropološkom smislu te reči, ili religiju, kao antropološki sistem ideja, kako to sugeriše Benedict Anderson? Kao i u svim modernim ideologijama, u nacionalizmu je pozivanje na vandruštvenog stručnjaka, kao što je Bog, zamenjeno potrebom za idejama zasnovanim na dokazima i argumentima empiričkog, svetovnog, nemetafizičkog tipa. To ukazuje na inherentnu racionalnost čiji je cilj da legitimiše ispravnost tvrdnji, a ne suštinu onoga što je rečeno. “Logika je šablon putem kojeg idelogija oblikuje svoje tvrdnje, ‘sintaksa’ koju usvaja kako bi formulisala svoja tumačenja”[8]. To je svrsishodna racionalnost koja se odnosi na strukturu umesto na sadržaj ideja.
Osim toga, nacionalizam se od religije razlikuje na još jedan način. Doktrine religija, barem kada su u pitanju tradicionalna društva, po definiciji su stabilne i nepromenljive (istina dobijena otkrovenjem) i svaki pokušaj da se doktrina modifikuje smatra se kultom. Nasuprot tome, nemoguće je zamisliti identičnu nacionalističku ideologiju u datom prostoru i trenutku. Sadržaj nacionalizma je podložan okolnostima svakog društva u obliku različitih kulturnih i političkih ideja. Takođe, unutar jednog društva, nacionalizam ima mogućnost da se promeni kroz istoriju s jedinstvenim stepenom efikasnosti, barem kada su u pitanju interesi moći, i na način koji je povezan s promenama izazvanim istorijskim uticajem masa. Možda u tome možemo naći objašnjenje za njegovu veliku otpornost.
U svakom slučaju, ako ostavimo pojedinačne istorijske razlike po strani, nacionalistička ideoligija, kao manifestacija fenomena, u svim svojim verzijama zadržava određene osnovne preduslove:Postoji nacija sa očiglednim i podesnim karakteristikama.
(A) Nacija mora da ima ili ističe svoj politički suverenitet.
(B) Nacija mora da ima ili ističe svoj politički suverenitet.
(C) Interesi i vrednosti nacije dolaze pre bilo kojih drugih interesa ili vrednosti[9].
ii. nacionalizam i identitet
Dvojna funkcionalna uloga ideologije proizilazi iz prethodeće definicije: ona je objašnjavajuća i etička. Ideologija sadrži shvatanja i doktrine koje opisuju i tumače svet, dok ga takođe i evaluiraju. Ona opisuje ‘stanje’ sveta, dok istovremeno ističe ‘kakav bi trebalo da bude’. Svako pominjanje ‘stanja’ praćeno je pominjanjem ‘kakvo bi ono trebalo da bude’. Ova neraskidiva koegzistencija dve funkcije rezultira elementom prakse. Nedoslednost, ili čak poklapanje, među dvema predstavama nameće specifične načine ponašanja i političke akcije kako bi se premostile razlike ili održala ravnoteža između njih. Drugim rečima, dok ideologija opisuje kakav bi svet ‘trebao da bude’, ona takođe određuje ‘šta treba da uradimo’ kako bismo to postigli, od interpretacije do podsticanja i, konačno, odgovarajućeg ponašanja. Na ovaj način, nacionalizam teži ka formiranju kolektivnih i individualnih identiteta koji definišu i vezuju njegove entitete.
Pre nego što nastavimo, mogli bismo da eliminišemo veštačku dilemu jukstapozicije kolektivnog identiteta i mnoštva individualnih identiteta. Svaki identitet je individualan, međutim, svaki je stvoren istorijski, konstruisan u okruženju različitih društvenih vrednosti, pravila ponašanja i kolektivnih simbola. Ljudski identiteti se nikada međusobno ne poklapaju, ali su ipak svi stečeni iz spoljnog okruženja[10]. Osim toga, pojedinci ne prihvataju nacionalističku poruku uniformno. Postoji niz mogućnosti, od potpunog usvajanja do delimičnog prihvatanja, pri čemu postoji sklonost ka modifikaciji ili čak osmozi s drugim ideologijama.
Onda se postavlja pitanje zašto subjekti prihvataju nacionalističke ideologije? Ili pre, šta stvaranje identiteta, odnosno preciznije, nacionalnog identiteta, znači za subjekta? Izgleda da je identitet osobi neophodan kako bi ušla u simbolički društveni poredak i zauzela svoje mesto u njemu. Sa ove tačke gledišta, osoba obrazuje osnovni koherentni osećaj sebe, pojavljuje se kao subjekt, i percipira svet kao svet značenja. Svaki identitet se konstruiše kroz centralni pojam koji organizuje i daje značenje drugim identitetima. Dakle, kroz ideološku formu nacije “subjekt integriše onu inkulaciju u elementarniji proces (koji možemo da odredimo kao ‘primarni’) fiksacije efekata ljubavi i mržnje i reprezentacije sebe”[11]. Nacionalna ideologija sadrži idealističke oznake (ime nacije, otadžbine) kroz koje se mogu preneti osećaji svetog, ljubavi, poštovanja, žrtve ili straha. To je tačka u kojoj nacionalizam počinje da liči na religiju. To je sekularni način označivanja moći, vremena, društva i smrti. Ili, kako bi to rekao Benedict Anderson, to je način na koji se nasumično preobraća u sudbinu.
Da rezimiramo, rekli bismo da su ideologije prihvaćene pre svega jer imaju tendenciju da formiraju subjektivne identitete tako što pojedincima nude imaginarni ili simbolički kontekst kroz koji pokušavaju da, bez da to ikada u potpunosti postignu, sakriju njihov podeljeni karakter, prisustvo nasumičnosti te uznemirujućih razlika i heterogenosti u društvenim odnosima[12]. Ipak, neuhvatljivi osećaj dovršenosti je uvek povezan sa odnosima nadmoći u ekonomskom, političkom i privatnom kontekstu.
Međutim, u svim svojim oblicima, identitet koji obrazuje nacionalistička ideologija deli neke značajne zajedničke karakteristike. To je prevladavajući identitet koji upravlja, integriše, oranizuje, preformuliše i uređuje hijerarhije, ili čak remeti sve druge društvene i individualne identifikacije. Na primer, to znači da je neko pre svega Grk, Turčin, Amerikacan, Izraelac itd., a tek onda desničar ili komunista, radnik ili šef, muškarac ili žena, otac ili sin, zdrav ili ‘mentalno bolestan’.
Dakle, budući definitivan kao superiorna društvena veza, nacionalizam je veoma blizu da okonča sve diskusije o društvenim konstrukcijama time što sve kontraste i kontradikcije čini besmislenim[13]. Nacionalizam oblikuje sliku totaliteta u okviru koje je ograničen kada ne cilja svesno da iskoreni neidentično kako bi simbolička razlika između ‘nas’ i ‘stranaca’ ostala naglašena i doživljena kao primarna i ne-redukcionistička. Koristeći se terminologijom koju predlaže Fichte u Govoru nemačkom narodu, pojedinci moraju neprestano da zamišljaju eksterne granice kao projekciju i zaštitu od interne kolektivne ličnosti[14]. Prema retoričkoj šemi inverzije koju predlaže Slavoj Žižek: “Ideologija nije snovita iluzija koju gradimo da bismo pobegli od nepodnošljive stvarnosti; u svojoj osnovnoj dimenziji ona je konstrukcija fantazije koja služi kao podrška našoj ‘realnosti’. Funkcija ideologije nije da ponudi bekstvo iz naše stvarnosti, nego da nam ponudi samu društvenu stvarnost kao bekstvo od nekog traumatičnog, realnog jezgra: društveni antagonizam kao interni deo svakog društva”[15]. Drugim rečima, nacionalizam je pokušaj univerzalizacije koji neuspešno pokušava da sakrije znakove sopstvene nemogućnosti.
Koristeći termin ‘društveni antagonizam’, ne želimo da ga ograničimo na klasnu borbu, na razne načine impliciranu. Odnosi moći leže u političkoj sferi, u klasnim protivrečnostima, u eksploataciji prirode, rasizma, seksizma i svih aspekata svakodnevnog života u kojima se reprodukuju autoritarne prakse. Međutim, ne želimo ni jednom od ovih elemenata da dodelimo centralni prostor.
Na ovom mestu, hteli bismo da preispitamo pojam ‘nacije’, počevši od nacionalizma. ‘Nacija’ je sama po sebi prazan označitelj, nema nikakvo konceptualno značenje izvan praksi koje koriste subjekti modernih društava da definišu i institucionalizuju svoju državu. Činjenica da je ‘nacija’ sama po sebi besmislena takođe je očigledna kada razmotrimo da iako “deluje kao da našem životu daje punoću i živost, ipak jedino možemo da je odredimo ako pribegnemo različitim verzijama iste isprazne tautologije. U krajnjoj instanci, sve što o njoj možemo da kažemo je da je ona Stvar sama po sebi, ‘prava Stvar’, ‘ono o čemu je u stvari reč’, itd. Ako nas upitaju kako prepoznajemo prisustvo te Stvari, jedini dosledni odgovor je da ta Stvar postoji u onom neuhvatljivom entitetu koji zovemo ‘našim načinom života'”[16]. Nacionalizam je izgrađen oko odsustva smisla, koji u isto vreme samom sebi daje smisao. Materijali izgradnje su kulturne (jezik, religija, tradicija) i političke (volja, zakoni, ustav) karakteristike. Iako politički i kulturni elementi koegzistiraju u svakom nacionalnom identitetu, prema našem empirijskom gledištu najveći se značaj uglavnom pridaje onim drugim, kulturnim elementima.
Hteli bismo da se fokusiramo na dva od ovih elemenata: jezik i rasu. Prvo, neophodno je da se stvori lingvistička zajednica. U ovom procesu nije važno jedinstvo i čistoća nacionalnog jezika, nego njegova sposobnost da funkcioniše kao jezik javnog i privatnog života, dnevnih odnosa i zvaničnih institucija. Međutim, ‘lingvistička’ zajednica sama po sebi nije dovoljna. Takođe je potrebno stvaranje ‘rasne’ zajednice (uopšteno govoreći, pojam srodstva proširen na nacionalnu populaciju). Ova rasna zajednica se konsoliduje na osnovu ideologije mešovitih brakova. Mehanizam koji igra odlučujuću ulogu (na isti način na koji škole doprinose stvaranju lingvističke zajednice) je moderna porodica (zbog nestajanja tradicionalnih formi kao što su ‘generacija’ i ‘rod’). Moderna porodica ‘generiše’ privatni život i u isto vreme čini osnovnu ćeliju Države, a zaštićena je i kontrolisana zbog njene integracije u mehanizme obrazovanja, javnog zdravlja i socijalne zašite[17].
Ova tvrdnja pokazuje još jedan aspekt prodornosti nacionalnog identiteta. Osoba se tokom života ostvaruje kao homo nacionalis kroz različite svakodnevne prakse (od poreskih kancelarija u kojima ga primaju, do sudova kojima će se žaliti), a ne samo kroz doktrine. U osnovi, organizacija svakodnevnog života povezuje subjekte s nacionalnim jedinstvom kojem pripadaju putem izrazito katalitičkih korelacija zavisnosti.
iii konstruisanje nacije
Nacija ne prethodi nacionalizmu, ni logički, ni istorijski. Iako nacionalizam predstavlja naciju kao sveprisutnu u prostoru i vremenu, ona je istorijska konstrukcija koju je stvorila i ozakonila nacionalna ideologija. Kako kaže Gellner, “Nacije se mogu definisati u smislu doba nacionalizma a ne obrnuto, kao što se to obično veruje”.
U ovoj istorijskoj eri tranzicije s tradicionalnih (Gemeinschaft) na moderna društva (Geselschaft), ljudi institucionalizuju naciju kao zamišljenu zajednicu. Prema Andersonu, nacija je zamišljena zajednica zato što se percipira kao duboko ukorenjeno horizontalno zajedništvo, kao porodica čiji članovi zamišljaju i veruju da pripadaju i u njoj učestvuju, iako članovi čak i najmanje nacije nikada neće poznavati sve članove nacionalne zajednice, . Nacija postoji kao ‘mentalno’ jedinstvo ljudi, koje ‘postoji’ na nivou objekta imaginarne percepcije.
Poseban osećaj ‘pripadanja’ koji je karakterističan za naciju pojavljuje se kao međusobno preplitanje vertikalne i horizontalne identifikacije. Pojedinci jedne zajednice vertikalno se identifikuju putem nacije i njenih simbola, i upravo iz tog razloga se takođe identifikuju intersubjektivno, međusobno se prepoznajući na osnovu horizontalnog zajedničkog pojmovnog imenitelja koji predstavlja ‘nacija’[18]. Tako se, kao što ističe Benedict Anderson, pojavljuje horizontalno zajedništvo u mašti nacionalnih subjekata. Ovde bismo istakli razliku između solidarnosti i neprijateljstva koje stvaraju tradicionalna društva. Centralna referentna tačka ondje nije apstraktni pojam nacije, nego klan, selo, feud, gilda ili religijska zajednica, što su specifični i opipljivi entiteti koje definiše polje neposrednog ljudskog iskustva. Osim toga, okupljanje protiv spoljnjih pretnji je skoro uvek rezultat sticaja okolnosti i reakcije na spoljnu opasnost i prestaje nakon što je pretnja prošla[19]. Uz sve što je rečeno do sada, ne želimo da se suprotstavimo imaginarnim zajednicama i zalažemo za tradicionalne kao jedine stvarne. Naprotiv, u istorijskim uslovima modernosti, svaka zajednica koja se reprodukuje kroz institucije je imaginarna. Ova tvrdnja je identična s pretpostavkom iznetom na samom početku, prema kojoj su u modernoj istoriji samo imaginarne zajednice zapravo stvarne. Važno je naglasiti da, čak iako antropološki opisi tradicionalnih društava ne odgovaraju istorijskoj stvarnosti, imaju tendenciju da u ljudskoj imaginaciji vrše funkciju nostalgičnog sećanja na intimnost koju je čovečanstvo nekada delilo. Međutim, ova nostalgija tumači odsustvo kao gubitak. Izaziva tugu za nečim što verujemo da smo izgubili, iako u stvarnosti to nikada nismo ni imali. Nacionalizam koristi ovu subjektivnu psihološku potrebu i nudi mogućnost da se rekonstruiše ova mitska ‘izgubljena intimnost’ potaknuta tradicijom.
Ono što je do sada izrečeno jasno ukazuje na konstruktivističku prirodu pojma nacije. Drugim rečima, nacije se istorijski stvaraju i razgrađuju i nisu nepromenjivi prirodni pojmovi. Ovo samo po sebi nije dovoljno da se opravda pogled na istoriju kao na otvoreni proces umesto kao na deterministički tok. Pogled na nacije kao na istorijske konstrukcije takođe obuhvata i esencijalističke koncepcije nacije, koje naglašavaju da je nacionalni identitet, čak iako su nacije u jednom trenutku bile konstruisane, ipak nešto istorijski ujedinjeno i nepromenjivo kroz vreme. Prema ovom modelu razmišljanja, nacija postoji danas zato što je oduvek postojala kao seme, i ovaj pre-večni nacionalni nukleus je prošao kroz milenijum etnogenetske progresije i nekoliko faza evolucije kako bi sazreo u sadašnju formu nacionalne države. Shodno tome, postoji i funkcionalistička koncepcija nacije, u kojoj se nacija reprodukuje isključivo kroz državne strukture i funkcioniše kao alatka za efikasno ispoljavanje državne moći, nezavisno od nacionalizma i društvenih procesa njene formacije. Ovo apsolutno svođenje nacije na državu takođe uključuje statičku i mehanicističku percepciju istorije. Nasuprot tome, smatramo da istorijsko stvaranje nacionalnog identiteta nije nešto unapred dato niti nepromenjivo u vremenu, nego periodično varira u zavisnosti od dinamičnih društvenih odnosa i ne svodi se na ujedinjenu unutar-istorijsku formu[20].
iv. Rođenje i reprodukcija nacije
Da bi ideologija nacionalizma i nacija nastali kao globalna pojava, svakako je neophodan čitav niz kulturnih, filozofskih, političkih, ekonomskih, institucionalnih i tehničkih uslova. Nećemo zastupati determinističku linearnu evoluciju koja vodi od već postojećih institucija do nacionalne države, nego smatramo da postoji niz međusobno povezanih događaja koji integrišu nejednako zastarele institucije i mehanizme u nove političke strukture. Na primer, progresivna formacija apsolutnih monarhija u 17. i 18. veku vodila je do potpunog monetarnog monopola, fiskalne i administrativne centralizacije, pravosudne unifikacije, konstantne birokratizacije poreskog sistema, i značajne unutrašnje pacifikacije postignute putem uniformirane policije i koncentracije vojnih snaga. Prethodno poimanje teritorijalnog integriteta je time odlučno odbačeno. Reformacija i kontrareformacija su ubrzali prelaz s nadmetanja između države i crkve (npr, između teokratske i sekularne države) do njihovog međusobnog dopunjavanja. Ponovno pojavljivanje rimskog zakona (umesto običajnog), merkantilizam i konsolidacija feudalnih gospodara[21] većim su delom imali potpuno drugačije okvire, ali su vremenom proizveli elemente nacionalne države ili, bolje rečeno, bili su nacionalizovani i potom su počeli da nacionalizuju društvo. Svi ovi procesi, pod pretpostavkom da su se ponavljali i da su integrisani u nove političke strukture, odigrali su ključnu ulogu u pojavi nacionalnih formacija[22]. Rasprostranjenost nacionalne države značila je da su mnogi od ovih procesa završeni. Stvaranje nacionalne vojske, standardizacija i racionalizacija pozitivnog zakona, obavezno obrazovanje i disciplinsko upravljanje populacijom učinili su nacionalnu državu znatno drugačijom od svih ranijih tipova države.
Ključna tačka je izvanredan stepen legitimiteta koji su nacionalne države stekle u očima svojih populacija. Moderna država je, putem monopola na nasilje kojeg je sebi obezbedila, postigla etničku homogenizaciju i disciplinu među svojim građanima. Međutim, ona se uspešno održava zahvaljujući sposobnosti da odgovori na potrebe svojih građana na način koji je do sada bio bez presedana. Ovu fazu evolucionog lanca najbolje predstavlja institucija države blagostanja, proizvod instuticionalizacije društvenih borbi na kraju 19. veka čiji su rezultati ušli u opšte propise tokom 20. veka. To je omogućilo da se status ‘građana’ zameni statusom ‘člana etničke zajednice’ – država koja se meša u reprodukciju ekonomije, a posebno sa pojedincima, porodičnim strukturama i sistemima javnog zdravlja, država koja je opšte prisutna u čitavim sferama privatnog života. To je dovelo da samo postojanje svih pojedinaca, bez obzira na njihovu društvenu klasu, bude u potpunosti podređeno statusu građana nacionalne države[23].
Foucault iz potpuno druge perspektive prikazuje prelaz s ‘teritorijalne države’ na ‘populacionu državu’ i posledični rast značaja biološkog života i zdravlja populacije kao preduslov za suverenu vlast[24]. To otvara mogućnost biomoći koja se kreće u dva pravca: s jedne strane je usmerena prema telu-mašini i povećanju svojih kapaciteta, ekstrakciji svojih snaga, integraciji u efikasan i ekonomski struktuiran sistem kontrole; ka anatomskoj politici ljudskog tela. S druge strane, vlast stavlja biološke procese u epicentar: rođenje, smrt i preživljavanje potpadaju pod niz regulacija i modifikacija, pod biopolitiku populacije. Sve to stvara autoritet čija vrhovna funkcija više nije samo da uništava, nego da u potpunosti obujmi život[25]. Upravo biološki život, u fazama, zauzima centar političke scene. Građanin nacionalne države prepoznaje vrstu života o kojem se stara njegova ‘sopstvena’ država, a koja svojim strukturama ne obuhvata stranca, drugog ni opasnost po zdravlje nacionalnog tela.
S tačke gledišta klasične politike, ova dedukcija se opisuje političkim, a ne biološkim terminima, putem pojma ‘Naroda’. Ovaj termin se obično koristi u značenju koje “oscilira između dva suprotna pola: s jedne strane celokupan ‘Narod’ kao integralno političko telo, s druge strane podgrupa ‘Narod’ (popolo) kao fragmentirano mnoštvo uskraćenih i izopštenih tela“[26]. Ovde nas zanima prvi pol, zajednica koja svoju političku borbu realizuje na horizontu sopstvene države[27]. U tom kontekstu, narod je povezan s društvenim ugovorom i narodnim suverenitetom. ‘Narod’ se kao pojam pojavljuje s Francuskom revolucijom i ‘ne postoji’ sem kroz predstavništvo. Treba se razumeti ne kao sociološka, nego kao ‘politička idealizacija’. Ukratko, ‘Narod’ postoji pre svega kroz akt koji ga utvrđuje kao suverenog, tj., na osnovu ugovora koji ga konstituiše. Ovo delovanje je politička funkcija predstavništva. Predstavništvo postaje nova politička religija modernog doba, zvanični ritual proizvodnje ‘jednog i nedeljivog’ naroda, njegovog preklapanja s nacijom[28].
S druge strane, vodeću ulogu u razvoju i širenju nacionalne ideje odigrali su činioci kao što su štamparska presa, novinski časopisi (štampani kapitalizam, kako ga pominje Benedict Anderson) i standardizacija štampanih nacionalnih jezika. Degradacija svetog jezika, latinskog[29], širenje određenih kolokvijalnih jezika kao instrumenata administrativnog aparatusa, nove štamparske tehnologije, ali i cirkulacija štampe pod uslovima pojave kapitalizma, izmenili su svet, jednom za svagda izmenivši način na koji se informacije, osećanja i ideje razmenjuju među ljudima. Među izvorima nacionalizma nije jednostavno jezik, nego štampani jezik, koji zbacuje svete tekstove sa prestola i nameće sebe lokalnim dijalektima tako što biva prepoznat kao zvanični jezik države.
Mentalni pojam nacije bio bi nezamisliv bez odgovarajućih prekida u organizaciji i percepciji vremena i prostora. “U post-tradicionalnom univerzumu Diskursa, vreme je institucinalizovano nasuprot prostoru. Prekid, udaljavanje vremena od prostora, razdvojilo je njegovo subjektivno poimanje od, do tog trenutka, njegovog lokalnog i konkretnog karaktera i stvorilo uslove za univerzalnu, merljivu, ali i apstraktnu koncepciju temporalnosti”[30]. Gde je nekada postojalo simultano prisustvo prošlosti i budućnosti u trenutnoj sadašnjosti, mesijansko vreme koje je opisao Walter Benjamin, sada ja zamenjeno ‘homogenim, praznim vremenom’, što je još jedan pojam preuzet od Benjamina. “Protok vremena više nije zamišljen kao beskrajno ponavljajuće jedno i, kao funkciju razvoja sekularne nauke, preuzima oblik evolucionog niza, tj., neprekinutog toka razvoja koji vodi od jedne tačke do sledeće, beskrajni niz uzroka i posledica meren satom i kalendarom”.[31] Hronološka sekvenca postaje logička. Svest o vremenu je izražena u svim aspektima društvenog života, od ekonomske proizvodnje do političke akcije i kulturnog izražavanja. Apstraktna koncepcija vremena je povezana (ali bez da bude jednostrano svedena na nju) s generalizacijom robne privrede i dominacijom njenog opšteg ekvivalenta: novca. Merljivo vreme postaje generalizovani kriterij razmene vrednosti, vreme je podeljeno kako bi bilo uporedljivo, a potom homogenizovano kako bi bilo razmenljivo.
Nacionalizam se ne pojavljuje kako bi govorio o diskontinuitetima, prekidima i nekompatibilnostima. On se pojavljuje kako bi izrodio prazno, homogeno vreme nacije. Nacija se ne predstavlja kao jedan od mnogih oblika društvene solidarnosti koji su se pojavljivali kroz istoriju, nego kao društvena veza koja je oduvek postojala u vremenu. Ideal zajednice sa stalnim dubokim korenima u prošlosti koji će formirati osnovu za buduće rešavanje ljudskih poslova kroz istorijski kontinuitet. Dolazi iz prošlosti kao prirodna kulturna zajednica, kako bi se ostvario kao politički entitet u sadašnjosti i postigao ideal nacije (onako kako ga razume svaki zasebni nacionalizam) u budućnosti.
Što se tiče percepcije prostora, promena koja se odigrala u svojoj srži sadrži pojam geopolitičke teritorije. Politički autoritet uvek je bio povezan s teritorijom. Ono što se promenilo je priroda ove povezanosti. U feudalnoj Evropi, feude je definisao njihov centar, granice su bile propustljive i neodređene, dok su autoriteti neopaženo slabili dok su prožimali jedni druge[32]. U modernosti, granice su dobile ekskluzivni, nepromenljivi karakter o kojem se ne može pregovarati, a koji se može promeniti isključivo ratom. Ovo razdvajanje je pokret s dvojnom ulogom. Istovremeno spaja i razdvaja ljude, sa ciljem da ih ujedini pod jednim političkim krovom nacije, ali takođe da fragmentira zajednice kako bi ih umrežila, da uokviri teritoriju kako bi homogenizovala različite kulture, i da individualizuje kako bi uništila diverzitet i razlike[33]. Nacionalizacija teritorije i teritorijalizacija nacije su simultani procesi.“Granice i nacionalna teritorija ne postoje pre unifikacije onoga čiju strukturu sačinjavaju: ne postoji originalno nešto-unutra koje kasnije treba ujediniti. […] Država označava granice ovog serijskog prostora tokom samog procesa unifikacije i homogenizacije onoga što te granice uokviruju.[34]“ Kraljevo telo, koje simbolizuje totalitarni autoritet, zamenjeno je nacionalnom teritorijom u kojoj se autoritet reprodukuje uniformno i nedeljiv je na svakom pedlju zemlje. Nacionalna politička hegemonija ne postoji bez reference na idealnu ili postojeću teritoriju, što je suštinski dovodi do stalnog sukoba, bilo očiglednog ili skrivenog, s drugim nacionalnim državama. Rivalstvo između njih se podrazumeva, uprkos retoričkim floskulama u vezi sa miroljubivim nacionalizmom.
Ovde moramo da naglasimo nešto što obično ne dobiva dovoljnu količinu pažnje. Pozornica na kojoj nacionalna država sebe predstavlja i na kojoj, na kraju, dobija univerzalno priznanje jest bojno polje. Ondje ona dokazuje svoju efikasnost, u poređenju s drugim oblicima državne organizacije kao što su tradicionalna carstva, u dobijanju ratova. Kako je vreme prolazilo, sve veći obim ratova, a posebno oslanjanje na tehnološki napredak, industrijalizaciju i specijalizaciju, u kombinaciji s razvojem komercijalnih, legalnih i diplomatskih interakcija između država, dao je modernoj, centralizovanoj nacionalnoj državi jasnu prednost u odnosu na druge oblike države[35]. Sposobnost vođenja ratova zavisila je od efikasnosti i sposobnosti države da obezbedi resurse, ljudstvo, oružje, hranu i poreze kako bi podržala svoje ratne napore. Razvoj nekih od glavnih mehanizama moderne države pojavio se kao rez između rata i napora de se on finansira. S jedne strane, ovo je dovelo do monopolizacije sredstava prinude i do sistematske organizacije disciplinarnih sredstava države. S druge strane, što je više ljudi bilo upleteno u rat i borbu, više su postajali svesni svoje pozicije kao članova političke zajednice. Opštu regrutaciju prate rasprostranjeni zahtevi za učestvovanjem u političkim procedurama. To je podstaklo pojavu niza predstavničkih institucija karakterističnih za moderne države. U ovom kontekstu, država igra dvojnu ulogu; vlade je koriste da legitimizuju državne postupke, ali se takođe koristi u borbi za učestvovanjem u političkim procedurama. U oba slučaja, površni nacionalni identitet osigurava koordinaciju politike, regrutacije i legalnosti.
Rat postoji na početku nacionalne države, ali je nacionalni identitet najuspešnije sredstvo legitimizacije svakog ratnog napora. Ovaj dokazani odnos zadržao je svoj značaj tokom celog 20. veka, a na snazi je čak i danas kada plaćeničke vojske preuzimaju veći deo prljavog posla nacionalnih armija. Na kraju, očevinu spašava očevina zahvaljujući jedinstveno efikasnoj sposobnosti nacija da stvore oprečne strane koje poseduju neophodna sredstva za vođenje međusobnog rata u bilo kom trenutku. Nacionalna zajednica je dovoljno zrela da izrazi, kroz nošenje oružja, jedinstvo koje proživljava u vreme mira kao osnovni deo društvenih i ekonomskih procesa. Nacionalni sukob nije samo cinični slogan koji vara mase, nego je posledica već stabilizovane, strukturirane i nacionalizovane organizacije finansijskih interesa i mehanizama naoružanog nasilja. Međutim, on omogućava širok opseg autonomije od direktnih finansijskih interesa jer stvarnost sveta podeljenog na nacije i postojanje manjina u susednim državama stvara konfliktne situacije koje se ne mogu kontrolisati na osnovu glatkog procesa akumulacije kapitala. Drugim rečima, nacije, na osnovu sopstvene logike privlačenja i odbijanja, određuju kontekst međunarodnih političkih antagonizama koji se ne mogu svesti na finansijsku dimenziju[36].
Ova dva pojma, nacija i kapitalizam, od samog početka su u bliskoj vezi, ali nikada se ne poistovećuju. Već u 16. veku, formiranje kapitalističke ekonomije na sve internacionalnijem nivou, prvo širenjem tržišnih odnosa, a kasnije formiranjem industrijskog kapitalizma, bilo je primarni i odlučujući faktor obima i ograničenja državne moći. Bezuslovni zahtev buržoazije na pomolu bio je stvaranje državne strukture koja bi zahvaljujući svoj stabilizatorskoj sposobnosti osigurala koordinirajući okvir za novu kapitalističku ekonomiju sprovođenjem zakona, obezbeđivanjem ugovora i transakcija i promovisanjem konkurentskih potraživanja na vlasnička prava. Međutim, oblik koji nacija preuzima nije direktno izjednačen s kapitalističkim odnosima proizvodnje. “… u istoriji kapitalizma, pojavili su se i drugi državni oblici osim nacionalnog i neko vreme su se takmičili sa njim, pre nego što su konačno bili potisnuti ili instrumentalizovani”[37].
Na primer, carstvo, grad, Hanzeatska liga. Drugim rečima, nacionalna država nije neki buržoaski plan, nego je rezultat niza političkih saveza i klasnih borbi koje su se iskristalisale u različitim geopolitičkim formacijama klasne i državne moći. To su sile koje su za cilj imale da koncentrišu političku moć i finansijske dogovore, uz iskorenjavanje preostalog autoriteta aristokratije i sveštenstva, kao i finansijski interesi koji su radili na uklanjanju prepreka ekspanziji tržišnih odnosa putem snažnih društvenih mreža, kako ruralnih tako i urbanih, koje su ulazile u saveze, ali su se i sukobljavale kada god je ekonomija bila ograničena nacionalnim granicama i pod pretnjom arbitrarne državne intervencije. Na kraju, mogli bismo reći da je nacionalna država, sa svojom centralizovanom strukturom, klasnim sastavom i demarkiranom teritorijom bila istorijska tačka ravnoteže za dvostruko nadmetanje buržoaskih klasa. Između eksterne borbe u kojoj individualni akteri kapitala antagonizuju jedni druge tražeći podršku za ‘svoj’ državni mehanizam dok u isto vreme nadilaze sve nacionalne granice, i unutrašnje borbe, koja je znatno jednostavnija i esencijalnija za svaku vrstu društvene strukture, pre svega one između klasa. Prolazeći kroz žrvanj lokalnog, komunalnog otpora i internacionalizma radničke klase, nacionalna država je, istorijski, bila najuspešniji odgovor na razvoj unutrašnjeg tržišta i eksploataciju rada. Međutim, s obzirom na neujednačeni istorijski razvoj kapitalizma, kako u vremenu tako i u prostoru, kapitalistički odnosi su se razvili na drugačije načine u drugačijim vremenima i u različitim geografkim regijama. Stoga se umesto jedinstvene internacionalne buržoazije pojavio niz različitih buržoazija u vezi s odgovarajućim nacionalizovanim teritorijama. Kako je došlo do toga, kao i do saveza i sukoba koji su iz toga proistekli, nešto je što se treba proučavati zasebno za svaku nacionalnu državu.
Ovde smo pokušali da analiziramo procese i promene izvesnih tendencija i razvojnih procesa koji su doveli do uspona, ali nažalost još uvek ne i pada, nacionalne države. Međutim, uvek će biti ‘neplaniranih’, ‘neizvesnih’ i ‘nepredvidljivih’ situacija koje su doprinele da struktura nacionalne države postane dominantna nad ostalim državnim formama, kao i pojavu i opstanak, s vremena na vreme, određenih država umesto nekih drugih. Zbog ljudske intervencije, istorija nije podložna zakonima niti je unapred definisana, niti se u retrospektivi može u potpunosti razumeti.
S druge strane, element slučajnosti koji je svojstven svakoj etnogenezi ne bi trebalo da se smatra istorijski arbitrarnim. Postoji nešto što se zove ‘sirovina’, ili ‘proto-etničko’ podzemlje, odakle svaki nacionalizam vuče elemente, razne lokalne, raštrkane tradicije u međusobnom sukobu, koje stvaraju svoj mit, jednu novu istorijsku kreaciju. Nacija, s druge strane, ne može da se svede ni na jednu jedinstvenu i pojedinačnu lokalnu tradiciju, religijsko nasleđe ili lingvističku posebnost. Iako ovi elementi podržavaju naciju i ona koristi materijale iz prošlosti, ona ih transformiše, preformuliše i homogenizuje, uglavnom tako što im daje prioritet kako bi prestali da budu ono što su nekad bili. Ona piše sopstvenu tradiciju.
Kako primećuje Agamben; “Čistoća nikada ne postoji na početku”. Formativna, inicijalna država je lingvistička i biopolitička mešavina, dok je katarza i stvaranje nacionalno specifičnih ljudi rezultat napornog procesa a ne, u bilo kojem slučaju, prirodan proces koji se pripisuje precima[38]. Zaključak se, dakle, pretvara u Cilj/svrhu, a samim tim u Početak, kako vremenski tako i logički[39]. U ovom ‘nizu događaja’ koje predstavlja nacionalizam, Benjaminov Anđeo “vidi katastrofu koja stvara jednu olupinu za drugom i gomila ih pod svojim nogama[40]“. Istu stvar vidimo i mi.
[1] Naslov ove šale takođe bi mogao da bude i “Lenjin u Barsobiji” ili “Breznief u Atini“, ili bilo koji drugi generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog saveza u bilo kojoj evropskoj prestonici.
[2] Iz pisma Lenjina Michaelu Lowyju, Marksisti i nacionalno pitanje.
[3] Benedict Anderson, Imagined Communities.
[4] Nikos Demertzis, “Nacionalizam kao ideologija” u zbirci Nacija-Država-Nacionalizam. (dostupno samo na grčkom)
[5] E.P. Thomson, The poverty of theory and other essays.
[6] J. Larrain, The Concept of Ideology.
[7] P. Lekkas, Nacionalisttička ideologija – pet radnih pretpostavki historijske sociologije. (dostupno samo na grčkom)
[8] Ibid.
[9] Nikos Demertzis, ibid.
[10] Etienne Balibar, “The historical nation” in Balibar E. & Wallerstein I., Race, Nation, Class: ambiguous identities.
[11] Ibid.
[12] Nikos Demertzis, ibid.
[13] Ibid.
[14] Etienne Balibar, ibid.
[15] Slavoj Žižek, Τhe sublime object of ideology.
[16] Slavoj Žižek, “Enjoy Your Nation as Yourself”, in Les Black and John Solomos, (ed.), Theories of Race and Racism: A Reader.
[17] Etienne Balibar, Research on Nationalism and Racism.
[18] Nikos Demertzis, ibid.
[19] Pantelis Lekkas, ibid.
[20] Dimitris Dimoulis – Chrostina Gianouli, Nations – Ranks – Politic – The dialectics of war. (dostupno samo na grčkom))
[21] “Reakcija aristokrata početkom 18. veka za cilj je imala znanje – mehanizam moći koji spaja administrativni mehanizam s državnim autoritarizmom s krajnjim ciljem ponovnog osvajanja njihovih prava. U ovom kontekstu, oni legalnom znanju jukstaponiraju novi istorijski diskurs i subjekat koji govori sam za sebe. Nacija bez jasno definisanog, nedvosmislenog značenja će podsticati sukobe, od kojih će neki biti od velikog značaja tokom perioda Francuske revolucije.” (Michel Foucault, Society must be defended).
[22] Etienne Balibar, ibid.
[23] Ibid.
[24] Giorgio Agamben, Homo Sacer.
[25] Michel Foucault, The History of Sexuality: The Will to Knowledge
[26] Giorgio Agamben, Homo Sacer.
[27] Etienne Balibar, o. p.
[28] Adreas Pantazopoulos, For the People and the Nation – The Moment Andreas Papandreou 1965 – 1989
[29] “Sveti jezik se smatra izdankom stvarnosti, a ne arbitrarnom reprezentacijom iste; delom Istine, a ne samo sredstvom njenog izražavanja. Oni koji njime barataju i koji nisu brojni smatraju se strateškim slojem kosmološke hijerarhije. Sudbina raznolikosti ljudskih jezika i teritorijalna ograničenja svake religije podrivaju ekumenološku uobrazilju hrišćanstva.
i doprinose degradaciji svetih jezika.” [Anderson, op. cit.]
[30] Nikos Demertzis, o. p.
[31] Pantelis Lekkas, The Game of Time (dostupno samo na grčkom)
[32] Benedict Anderson, Idib.
[33] Nikos Poulantzas, State, Power, socialism.
[34] Nikos Poulantzas, Idib.
[35] Stewart Hall – Bram Gieben, Formations of Modernity
[36] Dimitris Dimoulis- Christina Giannoulis, Idib. (dostupno samo na grčkom)
[37] Etienne Balibar, Idib.
[38] Akis Gavrilidis, The Incurable Necrophilia of Radical Patriotism.
[39] Ibid.
[40] WalterBenjamin, “IX”, Theses on philosophy of history.